Zahtev da sport dosledno bude inkluzivan i nediskriminativan doveo je na početku
druge dekade 21. veka do uključivanja transpolnih osoba u sportske aktivnosti, od
nivoa koledžskog sporta do olimpijskih igara. Autorka identifikuje tri perioda: prvi na
početku modernog olimpijskog pokreta kada su muškarci maskirani u žene i osobe
dvomosmislene polne pripadnosti uspevali da se neotkriveni takmiče u ženskoj
konkurenciji, osvajaju priznanja i postavljaju rekorde; drugi u kome je obavljana
rigorozna kontrola polne pripadnosti žena da bi se eliminisala mogućnost
neopravdanih prednosti u ženskoj konkurenciji; i trećeg, počev od Olimpijade u
Londonu 2012 od kada je biološkim muškarcima posle promene pola omogućeno da
se pod određenim uslovima takmiče u ženskoj konkurenciji. Naime, za Međunarodni
olimpijski komitet transžena je žena ako ima vaginu, nema testise, koristi redovnu
hormonalnu terapiju i koju su vlasti njene zemlje priznale kao ženu. Autorka izražava
zabrinutost u pogledu mogućeg, postepenog potiskivanja bioloških žena iz
takmičarskog sporta uopšte. Takođe, atraktivnost sportske slave i prateći finansijski
aspekti možda mogu da dovedu i do pojave novih „evnuha dvadeset prvog veka“,
gonjenih siromaštvom ili zbog pogrešno shvaćenih državnih „interesa“ za promociju
na sportskom planu po svaku cenu.